Udes u Skobalju

[mitra]

Prošlo je četrdesetak godina kako je ukinuta pruga uskog koloseka i kako se život naše varošice promenio. Kako vreme prolazi tako smo sve skloniji da idealizujemo prugu i „ćiru“ i sve one koji su jeli taj „garavi“ hleb, da s ponosom pričamo o njihovoj odgovornosti i tačnosti, a da zaboravljamo na sve muke kojima su bili pritisnuti. Ono što je bilo do tih ljudi, obavljali su sa mnogo truda i požrtvovanja, međutim bilo je i momenata kada su ostajali bespomoćni pred odronima, drvećem palim preko pruge u vreme nepogoda, rekama koje su se često izlivale, jer nasipa nije bilo, a i mnogo šta drugo. Ratni vihori su često pustošili i siromašili Srbiju,a ni vlasti nisu bile nešto naročito brižne pa da zaštite i prirodu i ljude, pa i te naše vozove koji su nam umnogome olakšavali život.




Tako se dogodilo da jedne noći, krajem pedesetih godina prošlog veka, na pruzi Beograd-Lajkovac, na delu između Malog Borka i Jabučja „mašina“ iskusnog mašinovođe Milana Jokića i njegovog ložača Vidoja Ilića naleti na kamenje i panjeve koji su se nekako našli na pruzi. Ova grdosija lepotica ostala je na svojim točkovima, da ne kažemo nogama, kako i priliči pravoj dami, ali se zato pruga značajno iskrivila i nekoliko je vagona je izletelo iz šina. Povređenih je bilo, ali, na sreću, niko nije izgubio život. Udar je bio tako žestok da se lokomotiva vratila unazad. Mašinovođa i ložač su bili nepovređeni, ali je zato nastradao Jokićev ručni sat ruske marke „Zenit“ koji je i dobio od železnice sa ugraviranim svojim imenom. Na satu je ostao „ožiljak zauvek, ali, bar tako mislimo, i na duši njegovog vlasnika i zbog sata, ali još više zbog lokomotive , putničkih vagona i, svakako, povređenih putnika. O „mašinama“ se brinulo kao o deci, a sat je potvrda uspešnog rada a time i života.





Milicija je obavila svoj deo posla, doktor Banković se pobrinuo za povređene, a šta je dovelo do udesa, ne znamo. Ipak, kako bi rekao naš narod, putnike i osoblje voza Bog je imao na umu.