Stanko Cicović

Zanimljive priče o ljudima vezanim za železnicu
Korisnikov grb
presa
Šef stanice
Poruke: 378
Pridružen: 30 Mar 2012, 11:15
Mesto: Мали Борак
Kontakt:

Stanko Cicović

Porukaod presa » 08 Jun 2013, 14:22

Jagafoto je napisao:

Zarad korisnika foruma koji nisu u prilici da redovno prate list PRUGA, iz najnovijeg broja ovog glasila JP ’’Železnice Srbije’’ prenosim tekst iz pera g.Đure Lazića, novinara Pruge.

Tekst sam ilustrovao fotografijom lokomotive 85-030 na kojoj su mašinovođe Cicović Stamenko, zvani Stanko i Petrović B. Svetislav, bravar Milinović Milivoje, i ložači Pučijašević Milisav i Milomir Stefanović. Fotografija je snimljena na Praznik rada, Prvi maj 1956. godine... Stanko Cicović je na fotografiji prvi sa leve strane.


Објављено у листу ''Пруга'' број 912, у уторак, 30. јун 2009. године

У домовима железничара

ЖИВА ЛАЈКОВАЧКА ЛЕГЕНДА

Када смо закорачили у двориште Станка Цицовића, у улици Попа Бошка Миловановића бр. 5, дочека нас старина за кога, по виталности, нико не би рекао да је закорачио у 95. годину живота. Испред приземне куће надвила се винова лоза, која нас је штитила од врелог јунског сунца. Из спонтаног разговора старих железничара, заголицала нас је животна прича нашег домаћина.
- Отац Станоје тешко је био рањен у борби са Аустро-Угарима 1914. године. Митраљез му је пресекао ноге. Требало је да буде оперисан у Ужицу, али у оном хаосу није могло, па је искрварио и умро у Скопљу. Мајка Гина била је тада трудна и носила мене. Рођен сам након очеве смрти и зато ме зову посмрче. Било нас је петоро деце и мајка се доста намучила да нас прехрани. По 40 километара. је дневно прелазила да надничи за по шест килограма брашна. Свој надничарски оброк није јела, већ доносила нама, деци. Када сам имао три године, цео дан сам преживљавао једући корен одсечене главице купуса. Једном сам од глади био на самрти. Срећом, наишла је мајка и повратила ме парчетом сира од свог не поједеног надничарског оброка, започео је своју тешку животну причу наш домаћин. На тренутак застаде, па полугласно дода: „Да није сиротиње, чини ми се, ни сунце не би тако топло грејало“.
После завршеног рата, мајка је од Bладе добијала по 60 динара, са којима је могло да се купи 30 кг жита. Уз та примања и надничења, Гина је одгајала своју децу. Када је одрастао, Станко је похађао и завршио школу у Чачку, а онда се као бравар запослио у Љубићу и радио на оправци вагона. У Лајковац је прешао августа 1939. године и радио у радионици за поправку локомотива.

Slika

За време Другог светског рата распоређен сам на послове ложача парних локомотива. Тешко је било време окупације. Биле су разне војске, Немци, партизани, четници, недићевци, полицијске страже и Бог зна још које. Кретао сам на посао и нисам био сигуран да ли ћу се жив кући вратити. А, морало се, вели Цицовић и издваја неке врло ризичне тренутке.
- Као ложача распоредили су ме у Краљево. Једном смо возом са војним транспортом кренули за Прилужје. Пре поласка хтео сам да очистим локомотиву, а машиновођа Немац не да и каже ,,Хајц“ (ложење). У Прилужју Немац машиновођа ни на спавању није одлагао оружје. Изјутра, док смо чекали долазећи воз за Краљево, питам Швабу да одем и купим табак (дуван) и он ми дозволи. Недићевим парама купио сам 50 плавих паклица албанских цигарета. Пре поласка воза, упаде један Арбанас и пита ко је купио цигарете. Јавим се ја, а он оће да ми их отме уз претњу да ће ме убити. Ја опет не дам и, срећом, упаде Немац машиновођа и отера зликовца. Поган је то народ. Један ти прода робу, а другог шаље да ти отме што си купио, присећа се наш саговорник и наведе још неке детаље из ратних времена.
-У току 1943. године морали смо ићи за Ужице. А тамо се воде жестоке борбе између Немаца и партизана. Ту су били и четници и Недићевци. Пуца са свих страна и не знаш ко се с ким бори. Ја ожеднео у оној локомотиви, па пођох да се напијем воде. Један Бугарин ми каже: „Куде ћеш бре, братко? Ке те утепат“. Када му објасних, одведе ме до чесме и врати у воз. У Чачку видех економа, који је дошао да купује намирнице за раднике. До Лајковца сам путовао у купеу, јер је колега преузео ложење. Видим џак пасуља и балон ракије. Стигли смо у свануће. У вагоне упадоше Немци са аутоматима. Ја узех свој кофер и кренем да изађем. Али, немачки официр поче да виче: „Ком, ком“! Морао сам да се вратим, а он ми баци џак пасуља на леђа, али наопако. Џак се одвеза и сав се пасуљ просу. Мислио је да сам то намерно урадио и поче да ме удара пиштољем по глави и потпуно раскрвари. Срећом наиђе надзорник локомотива Фрањо Земан и изгрди официра. Од тада никог нису дирали, али ја извукох дебљи крај, казује Станко наглашавајући да је Земан раније дошао у Лајковац, да се оженио Јованком из села Команица и да је многе Лајковчане спасао стрељања. Рече да је и преводилац госпођа Фишер много људи спасла сигурне смрти.
После ослобођења Станко Цицовић је положио испит за машиновођу. Управљао је свим типовима парних локомотива и возио на многим релацијама, а највише за Београд, Сарајево, Вишеград, Приједор. Ишао је за Косово Поље, Скопље, Призрен, Пећ и покривао многе друге деонице. Последњих 10 година радног века био је надзорник локомотива и то му је, како рече, умањило основ за пензију, која сада износи нешто преко 20 хиљада динара. Ова жива лајковачка легенда изродила је троје деце, сина и две ћерке и сви су пензионери. Има и шесторо праунучади.

Ђура Лазић, новинар листа '' Пруга''

Нажалост машиновођа Цицовић више није међу живим.

http://www.google.com

Povratak na “Priče o ljudima i železnici”

Ko je na vezi

Korisnika pregleda ovaj forum: Nema registrovanih korisnika i 1 gost