Rudnik Rtanj

U Srbiji je bio veliki broj ovih pruga. Podsetimo se.
Korisnikov grb
cira-1
Direktor železnice
Poruke: 1257
Pridružen: 30 Mar 2012, 19:43
Kontakt:

Rudnik Rtanj

Porukaod cira-1 » 20 Sep 2017, 11:13

15.jpg
15.jpg (95.98 KiB) Pregledano 43 puta


У другој половини 19. века из Моравске је у Србију стигао Јеврејин Самуило Минх. Свој капитал је уложио у фабрику текстилне производње, коју је основао у Параћину 1870. године. То је била прва модерна фабрика те врсте на Балкану, чији су прроизводи, за врло кратко време постали цењени и у иностранству. На иницијативу свог сина Јулиуса, овај успешан индустријалац вишак профита улаже у отварање рудника у Србији ( код Алексинца и Ћићевца ).
Почетком 20. века Минхови су постали власници рудних поља у околини Ртња, а прво рудиште је отворено 1902. године. Све до 1912. године, када је завршена пруга Параћин – Зајечар, угаљ је преношен до Параћина воловским колима. Породица Минх је много улагала у изградњу инфраструктуре Ртња. Пред сам почетак балканских ратова, завршена је прва жичара дуга 5 Км, планинска железничка пруга дуга 1,5 Км, по којој су се кретали вагонети са угљем, парно-електрична централа, сепарација угља, разне радионице при руднику и рударски станови.
Балкански ратови прекинули су експлоатацију угља на Ртњу, а 1915. године по освајању рудника од стране Немаца, породица Минх напушта Србију. Немци три године експлоатишу рудник. Са повлачењем из Србије демолирали су машине, а угљенокоп запалили и поплавили.
После ослобођења Србије, 1918. године, породица Минх се враћа у Србију, односно на Ртањ. Рудник бива оспособљен за рад и тиме почиње интензиван развој све до почетка Другог светског рата. Камени угаљ био је првокласан. Упоредо са експлоатацијом радила су се истраживања нових лежишта угља. У то време истражни радови су показали, да резерве угља на Ртњу осигуравају експлоатацију у наредних 20 година. У руднику је 1923. године било запосле но 550 радника и 15 чиновника и надзорника.
За потребе радника и њихових породица Минх је градила удобне станове, организовала приватну школу, формирала амбулату, отворила продавницу животних намирница и биоскоп у оквиру Соколског дома, који је у то време био реткост и у већим градовима. За рад у руднику је ангажован стручни кадар, инжињери, геометри, надзорници. Рудник Ртањ постао је савремено рударско предузеће. Подаци из 1922. године говоре, да је те године рудник Ртањ, у целокупној производњи угља у Србији, учествовао измедју 5 и 10 одсто.
Непосредно после Првог светског рата, стари Самуило Минх се разболео, отишао на лечење у један бечки санаторијум и тамо умро, 1919. године. Управљање рудником је преузео његов најстарији син Јулиус, заједно са браћом Адолфом и Александром. Браћа Минх су изградили нове станове за раднике, док је стручни кадар углавном довођен са стране. Ту је било Немаца, Мађара, Аустријанаца, Чеха. Приватну школу браће Минх је је похађао 61 ученик. Највећи број ученика је био католичке вере и различитих матерњих језика, али су наставу похађали на државном, српском језику. Те године забележена је прослава Св. Саве уз присуство свештеника и том приликом преко 200 деце школског и предшколског узраста је добило богате поклоне од газдарице Грете. Такође браћа Минх су стипендирала добре и надарене ђаке током даљег школовања, као и успешне шегрте на даљем усавршавању у разним местима Србије. Такође, помагали су градњу школа у околним селима.
Велику пажњу породица Минх је посвећивала уређењу насеља. На првом месту то је велики парк, у којем је узгајано око 150 врста дрвећа и разног украсног шибља. И данас овај, некада зналачки уређен простор, говори о времену и људима, који су ту некада живели.
На ивици парка поред виле власника, саграђена је стаклена башта. 1936, свечано је отворен Соколски дом, са спортском салом, једном од првих у Србији, са фудбалским игралиштем поред спортске сале, које коришћено и за слетове соколског друштва које је бројало око 300 чланова.
У столарској радионици , при руднику, израђиван је намештај, који је бесплатно дељен радницима приликом усељавања у станове. Госпођу Грету Минх, јеврејку аустријског порекла, иначе боилничарку, Јулиус је упознао приликом боравка у Словенији ради лечења. Грета и Јулиус нису имали деце, али су били изузетно хумани и дарежљиви према рударима и њиховим породицама.
Газдарица Грета је врло брзо стекла поштовање, посебно због бриге, коју је показивала према њиховим породицама и деци.Њена заслуга је и отварање прве приватне школе у овом крају 1922. године. Рударско насеље је Ртањ је 1929. године бројало 2.000 становника. То су углавном биле породице са више деце.
Јулиус Минх је под неразјашњеним околностима извршио самоубиство у свом стану у Београду, а Грета са Јулиусовом браћом Адолфом и Александром, преузела руковођење рудником. За сећање на свог мужа, на врху планине Ртањ, Грета је саградила црквицу – капелу. Цркву је градило 1.000 радника, а освећена је 1936. године.
Адолф Минх је такође извршио самоубиство у гаражи свог стана у Београду, почетком самог рата 1941. године. Александар Минх је преживео рат, кријући своје јеврејско порекло. Умро је 1977. године у Београду.
Немци 1941. године заузимају рудник. Грета Минх одлази у Илино, у породицу Раденковић, где проводи рат. Умрла је 1947 у Илину. Рудник је 1941. године преузео инжињер Јулиус Холик, који је за живота Јулиуса Минха био директор рудника. Испоставило се да је на крају био агент Гестапоа.На основу његове пријаве против чланова породице Минх, 1941. године у Зајечару је стрељан сестрић Јулиуса Минха, Алфред Херман. Холик се надао да ће рудник постати његов. Ту намеру су осујетили партизани.
Самуило Минх је имао три сина и четири кћери. Најстарију Јулиус, рођен је 1873. године и умро 1931. Није имао деце. Средњи син Адолф је рођен 1880., а самоубиство је извршио 1941. године. Његов син Ђорђе и ћерка Вера отселили су се у Велику Британију, а касније у Мексико.
Александар је рођен 1893 и умро 1977. Његов син Паул, иначе машински инжењер, остао је да живи у Великој Британији. Самуилова ћерка Ида је умрла 1958. године, била је удата за Хермана, фабриканта покућства у Бечу, имала је синове Алфреа и Георга. Алфред је стрељан 1944. године у Зајечару . Друга Самуилова ћерка Регина умрла је у Бечу 1940. године и била је удата за Др. Фишера, бечког чиновника. Имала је и ћерку Розу. Трећа Самуилова ћерка Грета била је удата за Штегера из Беча, имала је синове Ерика и Георга. Георг се за време рата крио у селу Илину, а после рата отишао је у Беч. Најмађа Самуилова ћерка Августа је имала троје деце , ћерку Елизабету и синове Гого и Хеберта. Све ћерке Самуила Минха биле су акционари рудника са капиталом од 1:17. Породица Минх је пуних 40 година била власник Рудника Ртањ. Тај период карактерише напредак привредног и друштвеног живота овог краја, као и оне који су живели од рудника, тако и за чланове њихових породица.
Izvor : Srpska Istorija

Povratak na “Nekadašnje industrijske pruge uskog koloseka u Srbiji”

Ko je na vezi

Korisnika pregleda ovaj forum: Nema registrovanih korisnika i 1 gost